Шишање
Зашто нисам понео капу? Седим у столици и посматрам се у огледалу. Заправо, не посматрам, више празно зурим у тај комад стакла прикуцан на зид испред мене. Размишљам. Није као да нисам очекивао овако нешто. Није као да се дешава први пут.
Већ дуги низ година се шишам на овом месту. Близу је и јефтино је, али то није главни разлог. Главни разлог је навика, и лењост да одем било где другде. Почео сам да долазим ту због сисате фризерке, која је имала навику да муштерије удара сисама по глави док их шиша. Није се дуго задржала. Прешла је на посао где удара муштерије сисама по глави, али где не мора још и да их шиша , притом зарађујући много више. Од тада се ту променило много фризерки, али је ниво шишања успео да одоли тим турбулентним променама, остајући константно очајан.
Одувек сам завидео људима којима стоји кратка коса. Чак и онима који су захваљујући генетици, стресу, или нечем трећем осуђени на једнак број длака на глави и на табанима. Ошишаш се машиницом на кратко и боли те курац. Када имаш избор, ретко када си задовољан.
„Јел добра дужина овде, или ћеш још да скратим?“ пита ме. У огледалу посматрам део своје главе на који показује, а затим посматрам њу, покушавајући да скапирам да ли ме спрда или је озбиљна. Не, јебено није добро. Било је солидно пре предходних пет замаха маказама, сада је очајно.
„Океј је“ кажем.
Не знам ни што ме пита, као да јој моји одговори значе нешто. Неважно шта им ја рекао или показао, они ће ме ошишати увек исто. „Постепено машиницом са стране, ту горе са стране маказама али не много, и горе да се обликује да би могла да стоји усправно“ се заврши тако да ме са стране одере машиницом, а горе ошиша неједнако, сувише кратко, са слепљеним шишкама и неизбежним кратерима позади који би неупућеној особи наговестили да сам прележао неку тешку болест. „Са стране раздељак, па онда коса нек иде таласасто у лево“ се претвори у то да ме са стране одере машиницом, а горе ошиша неједнако, сувише кратко, са слепљеним шишкама и неизбежним кратерима позади који би неупућеној особи наговестили да сам прележао неку тешку болест. „Само мало ми скратите косу ту по средини, са стране и позади немојте ништа да дирате“ некако постане то да ме са стране одере машиницом, а горе ошиша неједнако, сувише кратко, са слепљеним шишкама.... Једини пут када ме не ошишају исто, али једнако лоше, јесте када кажем „исто као прошли пут“.
„Јел би могли да ми мало уједначите леву и десну страну, чине ми се неједнаке“ питам већ помирен са судбином.
„Тако светло пада, једнаке су, веруј ми“ каже она, настављајући да крати страну која је већ поприлично краћа од друге.
Присећам се како сам једном дошао пијан на шишање. Са ове временске дистанце ми је смешно, али тада није било. На пола посла осетио сам зов природе, и морао сам да устанем, љубазно се захвалим и платим, а онда испишам ту у једној уличици. Последица свега тога је да сам са леве стране изгледао као амерички маринац, а са десне као фронтмен „Бијелог дугмета“. Добро, не баш тако, али, схватате...
Мало се орасположим. Па не може горе од тога.
У огледалу посматрам шта раде људи у салону који чекају на ред. Тројица их је. Најстарији од њих чита новине. Јучерашњи број. Други гледа у мене, и колико видим смеје ми се. Да, дефинитивно се смеје. Чак се ни не труди да то сакрије. Размишљам да сачекам да и њега ошишају, па да му вратим истом мером. Трећи такође гледа у мом правцу и делује помало уплашено, готово да је спреман да устане и нестане одавде. Вероватно је дошао први пут.
Фризерка се спрема да зада завршни ударац мојој фризури и добром укусу. Машиницом скида длачице са врата, изравњава зулуфе, чисти ми чело неком четком са пудером, а затим подиже друго огледало да видим како је позади. Рупе су ту, само су промениле локацију мало у односу на прошли пут. Климам главом као знак одобравања. Шта ћу.
„Ето, сад изгледаш баш к'о онај из оне серије на Пинку “
Одлично! Не гледам серије на Пинку, али могу да замислим неког турчина који глуми оболелог од тифуса. Питам се да ли је слепа, глупа или намерно зајебава. Размишљам да се следећи пут ошишам тако што ћу да ставим главу у мултипрактик. Или бар у блендер. Мада би и ренде постигло једнако добар ефекат.
Одлучујем да јој не оставим бакшиш, међутим она нема ситно да ми врати, тако да ипак остављам. Облачим јакну , скупљам снагу да изађем и суочим се са светом. Кроз четири недеље ћу поново доћи. Зашто нисам понео јебену капу?